Pohod Visokogorske sekcije na Srenji Velebit

U subotu 06.04.2019., oko 04.00 sati, četveročlana posada sjeda u automobil i via Baške Oštarije.
Dva spavaju, jedan žmiri, jedan juri. Oko 06.30 sati ekipa je već na nogama u Baškim Oštarijama. Odluka je, pravac vrh Metla.
Uspon protječe bez problema i u 08.00 sati zastava VS-a je na vrhu. Odmor, uživanje, fotkanje i kreće se dalje.
Netko viče ajmo na Ljubičko brdo. A da krenemo poprečki? Pa ne znam, mogli bi, joj znate kak to uvijek završi. Ma idemo! Ne, ne idemo.

Spuštanje ipak istim putem, a kod šumskog jezera uočava se tabla za Ljubičko brdo. Super. Prečac!
Ajoj ubrzo. Uspon ide preko Filipovog kuka. Boga mi, teško je. No, mic po mic, u 11.00 ekipa je na vrhu. Put hrbatom prema slomljenom drvenom križu je fantazija. Rezolucija perfektna, kristalan sound, surraound all around...!

Opet zadržavanje u vidu fotkanja, uživanja, kratke klope i što sad? Pa nije ni podne. Ajmo, ajmo npr. na Veliki Sadikovac. Ajmo na Kizu. Ajmo ipak na Sadikovac. To je Južni Velebit.

Spust sa Ljubičkog ide poprečki, brže je.
Malo sutra. Ubrzo smo u šipražju, na litici, na siparu. Normalno, srećemo i dva gmizajuća stvora, onako sivkasta sa crnom cik-cak prugom i roščićem na nosu. Sklanjamo se i mi i oni. Netko je ovdje suvišan. Ma nije važno, bitno da je poprečki.
Dolazimo do auta, upadamo unutra i odlazimo do ulaza u Baške, iskrcavanje na cesti i krećemo na Sadikovac. Oko 14.00 sati smo na vrhu. Usput srećemo ekipu gorskih vodiča, uče, vježbaju, Nikola Vikić Topić je sa njima. Jedan član ekipe kaže da ga poznaje od nekud. E da, sa tečaja za vodiče HPS-a. Sa Picelja. Mi ostali umiremo od smijeha. A možda ga poznaješ sa RTL-a? Vremenska prognoza? Ajoj, fakat! Opet umiremo od smijeha.
Sadikovac je vjetrovit, hladno je, no vrh je dominantan, lijep, vidik spektakularan. Fantastičan. Kraj žiga je jama. Duboka je definitivno. Baciš kamen i brojiš.
Od vrha do auta silazimo oko 16.50 sati. Usput žicamo Nikolu da se fotka sa nama. Čovjek je nasmiješen, pristupačan. Veliki plus za njega i RTL. Šteta što i Šprajc nije tu. Dobro i super zgodna ženska ekipa RTL-a.
Kod auta opet dilema, kamo sada? Što da radimo? Žele li nas kod kuće? Jesmo li voljeni ili nevoljeni? Ima li života u Svemiru? Prdnut ili podrignut? A da idemo i na Kizu?
Idemo, ko ga.........?
Sjedamo u auto, odlazimo ubrzo makadamom podno Kize. Ufff, al je to strmo! A noge već lagano klecaju. No, tek je 17.00. Ionako je kasno za rani povratak kući.
Krećemo na vrh. Staza je nevjerojatna. Kamene figure, tornjevi neopisivo. Oko 18.00 mi smo na vrhu Kize. Neki šaljivđija je putem stavljao neke čudne natpise o vremensko udaljenosti. Savjetujemo mu da ih malo prebrika. Nije 15' nego je više od 20' i nije 10' nikako, nego je minimalno 15'. Uglavnom, mi smo na vrhu. Četvrti vrh. Poker velebitskih vrhova.
Mislim da smo odradili heben posao. Oprostite na izrazu.
U 18.30 smo bili kod automobila. Znači malo više od 12 sati hoda po nimalo lakom terenu, preko 20 i kusur kilometara u nogama.
A doživljaj? Ma nitko nam ga nikada neće oduzeti i izbrisati (osim "Alzehajmera").
On je samo naš, neprocjenjiv, nije na prodaju.
On je naša uspomena.
Družino, hvala vam na prekrasnoj uspomeni.
Velebite, tebi veliki naklon i naše najiskrenije poštovanje.

Vidimo se ubrzo...